Vratio sam se pre dve nedelje, a u glavi mi se i dalje vrte i London i Oslo. Dva načina da se voli ista stvar.
London me je oborio brojkom. Specialty kafeterija ima bukvalno na svakom ćošku — skreneš levo, kafa; skreneš desno, opet kafa. Posetio sam četiri i svuda sam video isti obrazac.
Sve tamo deluje užurbanije, i na ulici i unutra. Kafa se često uzima u prolazu, s nogu, između dve obaveze.
Jedno zrno stoji u mlinu za espreso. Jedno preporučuju za mlečne napitke. I tu je, ako baš tražiš, poneki decaf. V60 negde nalivaju rukom, negde na aparatu. Prže malo tamnije, recimo medium, i to se lepo oseti u šolji.
Na Watch House sam naišao na toliko mesta da sam pomislio da su veliki lanac — i jesu. Oko dvadeset lokala širom Londona, uz po jedan u Batu i Njujorku, a sve je počelo 2014. iz jedne male kućice u Bermondziju. Sad se već šire i van granica. Kod njih mi je ipak bilo najlepše. Dupli shot u espreso, a uz njega mali karton s poreklom zrna. Sitnica — ali baš ta sitnica mi je ostala.
Onda Oslo. Drugi tempo, druga filozofija, drugačija kafa. Sve je mirnije, laganije — i na ulici i u lokalima. Niko ne žuri, pa nisam ni ja.
Tamo prže svetlije. Mnogo svetlije nego u Londonu. Manje je kafeterija, ali svako ko stoji iza šanka tačno zna zašto radi to što radi.
U Hakoneu sam zastao pred spravom kakvu do tada nisam video — aparat koji naliva na pet Origami dripera istovremeno. Stajao sam i gledao kao dete.
Najstarija pržionica, Solberg & Hansen, poslužila me je u svom lokalu: filter na Kaliti, naliven rukom, bez žurbe. Poneo sam kesu zrna kući.
Kod Tima Wendelboea se čeka. Red kreće još ispred ulaza, na ulici. Probao sam oba espresa iz ponude, kupio zrno, i nisam se pokajao ni zbog reda ni zbog cene.
Supreme Roastworks prži možda za nijansu tamnije. Pio sam filter, V60, naliven rukom. Posvećenost koja se ne glumi.
Vraćam se s dva utiska i jednom mišlju. London te osvoji količinom i lakoćom. Oslo te osvoji dubinom i mirom. A ja sam doneo dve kese zrna i želju — da kod nas, jednog dana, bude i jednog i drugog.